Stevan D. Popović — srpski političar, pedagog i prevodilac

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završio je u rodnom gradu Šapcu. Dalje školovanje nastavio je najpre u Beogradu (peti do sedmi razred gimnazije), zatim u Cirihu, Berlinu i Goti. Studirao je pedagoške nauke.

Postavljen je za pisara Ministarstva prosvete 1868. godine, zatim za profesora Učiteljske škole u Beogradu od 1871. Zajedno sa Savom Grujićem bio je u odboru štamparije, koja je štampala opozicionu Javnost Svetozara Markovića. Savu Grujića su zbog toga otpustili, a Stevan je ostao na svom položaju, ali taj događaj mu je stvorio neprilike, pa je sam dao ostavku juna 1874. i otišao u Beč, a onda i sa porodicom u Nemačku. Tamo je produžio studije pedagoških nauka u Berlinu i Lajpcigu, gde je ostao do 1875. godine

Od 1875. godine se vratio u Srbiju, gde je bio imenovan za sekretara Ministarstva prosvete. Zatim je 1877. postavljen za direktora (upravitelja) Učiteljske škole do 1880, pa je postao referent za osnovnu školu od 1882. u Ministarstvu prosvete, gde je i ostao do prvog penzionisanja 1891. godine. Kao sekretar Stojana Novakovića pomogao je da se sprovede velika reforma svih škola. Zakonom iz 1882. osnovna škola je po prvi put postala obavezna i produžena je sa četiri na šest razreda.

Odmah je bila potrebna nova učiteljska škola za povećan broj učitelja, a da bi se podstakli učitelji povećana im je plata. Stevanovim zalaganjem otvorena je nova učiteljska škola u Nišu.

Bio je 1880. prvi urednik Pedagoškog glasnika, službenog lista Ministarstva prosvete.

Postavljen je za ministra prosvete 21. oktobra 1884. do 4. aprila 1886, u prvoj i drugoj vladi Milutina Garašanina, a kraće vreme bio je i komesar Narodne banke. Reaktiviran je i 1894. postavljen je za Predsednika poreske uprave.

Bio je prvi upravnik Vračarske štedionice, osnovane 1893. na predlog Društva za ulepšanje Vračara.

Od 13. maja 1895. je bio ministar finansija, u vladi Nikole Hristića i vladi Stojana Novakovića, uklonjen je 17. decembra 1896, pa vraćen 23. oktobra 1897.i konačno penzionisan 8. decembra 1898. u vladi Vladana Đorđevića.

Kao ministar finansija ugovorio je sa kreditorima 20. juna 1895. Karlsbadski aranžman o konverziji srpskih dugova. Prema tom aranžmanu Srbiji je olakšana otplata duga, smanjena je kamata sa 6% ili 5% na 4% i produžen je rok isplate, ali svi realni državni prihodi su bili založeni. Konvertirani dug iznosio je 355 miliona dinara. Smanjenjem kamatne stope i produženjem otplate godišnja isplata državnog duga smanjena je sa 23 miliona na 18 miliona dinara.

Bio je redovni član (Odseka filološkog i filosofskog) Srpskog učenog društva od 25. januara 1870. Bio je sekretar i blagajnik Srpskog učenog društva od 1883, počasni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 5. novembra 1892. i član Čupićevog odbora. Bio je jedan od utemeljivača Društva Svetog Save i osnivač Srpskog novinarskog društva 21. decembra 1881. i potpisnik njegovog prvog statuta. Od 1898. do 1901. bio je član Državnog saveta, a onda je ponovo penzionisan.

Napisao je veliki broj knjiga i članaka iz pedagogije i preveo više romana, pripovedaka i pozorišnih komada sa nemačkog i francuskog jezika. Pisao je rasprave iz pedagogije i izradio je srednjoškolske udžbenike iz nemačkog jezika i matematike.

Nekrolog mu je objavnjen u pedagoškom glasniku 1902.

Nasleđe

Osnovna škola Janko Veselinović u Šapcu, je do 1945. godine nosila ime Stevana D. Popovića

Prevodi

Alpijski car i čovekomrzac - drama F. Rajmunda ( 1878 )

Škola života - drama E. Raupaha ( 1880 )

Struenze - drama M. Bera ( 1882 )

Klevetnici - drama E. Skriba ( 1884 )

Moja zvezda - drama E. Skriba ( 1885 )

Prvi Korak - drama E. Labiša ( 1887 )

Uči zanat - drama L. di Kastelnuova ( 1888 )

Narcis - drama Alberta Emila Brahfogla ( 1901 )