Ispovest telohranitelja: Čeda Jovanović je narkomančina! i jos mnogo toga o ovo troje demona srbije procitajte klikom na link Opsirnije
GAZDA ČEDA
U ispovesti za Kurir bivši telohranitelji lidera LDP svedoče o njegovoj bahatosti, drogiranju u kolima, razbacivanju novcem, maltretiranju odanih saradnika
BEOGRAD - „Otac sam dvoje dece, radio sam kao policajac i zbog čistog obraza svoje porodice i ličnog morala morao sam da odem od Čedomira Jovanovića, koji je od nas, njegovih telohranitelja, tražio da se ponašamo kao razularena banda“, u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir tvrdi Vladimir Maćešić (33) iz Zemuna, doskorašnji telohranitelj lidera LDP.
On i njegov kolega Dalibor Janjušić (33), koji je takođe dao otkaz Jovanoviću, kažu da su odlučili da iznesu pravu istinu o lideru LDP, uz koga su bili skoro 24 sata dnevno, jer ih je ohrabrio otvoreni intervju koji je našem listu dao biznismen Nikola Sandulović.
Drogiranje
- Smetali su nam njegovo ponašanje i zahtevi da se ponašamo kao kriminalci, da plašimo ljude po ulicama... Bolo je oči i njegovo bahato razbacivanje novcem, dok narod jedva sastavlja kraj s krajem - kažu Maćešić i Janjušić.
Maćešić je uz Jovanovića bio od prošlog septembra, a Janjušić od 2004, s tim što je jedno vreme obezbeđivao i Vladimira - Bebu Popovića. Napustili su ga juna ove godine.
- Posle glasina da je narkoman, svih sumnji i i problema koje je pravio, zatekli smo ga kako šmrče na zadnjem sedištu džipa. Zaustavili smo auto i rekli: „Ovo je kraj!“ Posle toga celo obezbeđenje je Čedi dalo otkaz. Urlao je, histerisao, pretio svojim vezama u policiji i odbio da nas isplati. Uzeli smo džip i rekli da će ga dobiti nazad kad nam isplati pošteno i krvavo zarađene plate. Doneo je novac posle samo dva sata i mi smo mu vratili džip - tvrde Maćešić i Janjušić.
Oni kažu da se Jovanović i pre toga ponašao čudno.
- Bio je hiperaktivan. Spava po samo nekoliko sati, a normalnom čoveku je potrebna konjska snaga da izdrži taj tempo. Jednom su nas ispred restorana „Ke pasa“ zaustavili policajci zbog rutinske kontrole. Čeda je počeo da histeriše, da ih vređa i da se svađa. Ćušnuo je nešto kroz prozor, a zatim izašao iz auta i sjurio se sam u restoran - pričaju bivši Čedini telohranitelji.
Osim toga, tvrde oni, lider LDP je povremeno nosio pištolj.
- Ali, najviše nam je smetala njegova bahatost. Tražio je od nas da vozimo kao manijaci, da ulećemo u makazice, sečemo kolone vozila, prolazimo kroz crveno svetlo... Kada bi nas policija zaustavila, svađao se i vređao ih, pa je tako i nama pravio probleme - pričaju Maćešić i Janjušić.
Oni, međutim, otkrivaju i drugu stranu Jovanovićeve ličnosti - njegovu ljubav prema luksuzu i raskošnom životu.
- Čeda je stalni gost „Dake“, „Mitologije“, „Lagusta“, „Dorijana Greja“, „Pastisa“... U ovim restoranima je ostavio desetine hiljada evra. Njegovi skromniji dnevni troškovi nisu bili manji od 1.000 evra. Na ručkove je ponekad vodio i po petnaestak svojih prijatelja. Šampanjac „moet“ i „dom perinjon“, od 250 i 500 evra, tekli su u potocima. Čeda ne štedi ni na garderobi, pa smo mu svakih nekoliko dana kupovali italijanska odela i cipele, a ima i kolekciju od nekoliko izuzetno skupih satova. Najjeftiniji sat je vredan 20.000 evra - pričaju ogorčeno njegovi bivši telohranitelji.
Bebin kofer
Na pitanje otkud Jovanoviću tolike pare, kažu da Čeda svakodnevno obilazi svoje finansijere.
- Novac mu kaplje sa svih strana. Preuzimanju novca nismo prisustvovali, ali je pred nama brojao pare iz koverti i torbi. Kroz ruke mu prolaze bukvalno milioni! On i Beba su se često sastajali u najvećoj tajnosti. Ponekad bi u mimohodu, iz automobila, razmenjivali torbe. Da li je u njima bio novac ili nešto drugo, ne znamo - kažu Maćešić i Janjušić.
Oni ističu da su prihvatili da obezbeđuju Čedu verujući da je sledbenik ideje 5. oktobra i politike koju je vodio Zoran Đinđić.
- Vremenom smo shvatili ko je on. Kada bismo pomenuli pokojnog Đinđića, rekao bi nam: „Pustite Zorana, on je deo prošlosti. Sada je moje vreme.“ Tvrdimo da Čeda više nema kontakte s porodicom pokojnog premijera - pričaju naši sagovornici.
Prema njihovim rečima, Jovanović je bahat i prema svojim saradnicima, a smučilo im se i njegovo sprdanje sa biračima.
- Jednom nam je, tokom predizborne kampanje početkom godine, pokazao žuljeve na rukama i rekao kako je zezao seljake: „Pokažem im ruke i kažem: ‘Vidite, i ja se mučim’“ - ogorčeno zaključuju bivši telohranitelji lidera LDP.
DAO 300.000 € ZA BLINDIRANI „AUDI“
Čedomir Jovanović, tvrde naši sagovornici, svoje obezbeđenje plaća lično, i to u kešu.
- Zanimljivo je da smo uvek dobijali nove novčanice sa serijskim brojevima koji idu jedan za drugim. Na obezbeđenje mesečno daje od 7.000 do 10.000 evra. Tome treba dodati i dva džipa od po 20.000 evra i blindirani „audi A8“ sa sedmim stepenom blinde, koji košta oko 300.000 evra - tvrde Jovanovićevi bivši čuvari. oRIGINALNI POST"http://www.forum.hr/showthread.php?t=290953
__________________
SONJA BISERKO
Хронологија злочина мржње Соње Бисерко према Српској нацији
 УВОД
Тешко је разматрати лик и дело Соње Бисерко, не разматрајући лик и дело друге „ружније половине“ овог антисрпског двојца: назочне госпође Кандић. Пошто сам се у недавном тексту, под насловом „Истина из хуманитарног центра за дезинформације Наташе Кандић“, позабавио дотичном „дамом“- овде у наставку ћу се фокусирати на „другарицу“ Бисерко. У сваком случају нема сумње да су ове две индивидуе, убедљиво две водеће „српске“ даме сумњивог морала, које беспоговорно служе сваком домаћем или страном интересу који у свом опису садржи одредницу- антисрпски!
Оно што је заједничко овим двема дамама сумњивог морала- то је да обе уживају гостопримство српске нације, против које истовремено делују са толико острашћености, која једино може да се објасни патолошком личном мржњом према нашој нацији. Таква њихова активност у много чему садржи елементе- не само злочина мржње према српском народу, већ и антиуставног и рушилачког деловања против српске државе. Ако знамо да се њихове активности углавном финансирају из западних извора, онда овде није тешко сабрати два и два…
Такође, оно што је трагично и недопустиво: то је да се те њихове антисрпске активности такође финансирају из српског државног буџета, и то парама српских порезника. Да иронија и скрнављење српских националних интереса буду већи, ове две даме сумњивог морала су се недавно нашле у „екпертској групи“ српске владе у оквиру преговарачког тима Србије са лажном „државом Косова“- које се тамо наводно баве заштитом српских интереса- овде је вероватно сувишно напоменути да су и те њихове непријатељске активности према нашој нацији финансиране од стране српских порезника- које у овој држави више нико ни за шта не пита! Тако нешто би било немогуће у било којој независној и слободној земљи, на челу са патриотским руководством. На жалост, сви ми данас итекако добро знамо, да се на челу наше државе не налази патриотско руководство, и сабсеквентно наша отаџбина не може да се сматра нити независном, нити слободном државом.
„МЈЕШОВИТИ“ И КОМУНИСТИЧКИ ПЕДИГРЕ НАЗОЧНЕ БИСЕРКО
Лично нисам присталица мерења било чијег патриотизма и грађанске лојалности- чепркањем по њиховој етничкој позадини, нити нечији патриотизам „мерим“ према етничкој чистоћи. За то постоје добри разлози. Сви ми знамо каквих све изрода „чисте крвне слике“ има у нашем народу, и истовремено нам је познато пуно херојских примера патриотизма, нарочито из последњих ратова, управо међу припадницима националних мањина или национално неопредељених грађана Србије. Ипак, у случају назочне госпође (или другарице) Бисерко, анализа њеног етничког и идеолошког профила, је по мени кључ за разумевање њене патолошке мржње према српској нацији, чије гостопримство и даље неометано злоупотребљава.
Из биографије назочне Бисерко је важно напоменути да је њен отац, изворни србин из околине Книна, стигао у Београд са комунистичким ешалонима „ослободилаца“, и као такав се брзо удомио у савезним органима, прецизније у Савезном СУП-у. Као један од беспоговорних комунистичких кадрова, убрзо је постављен на пословима обезбеђења југословенских амбасада у Египту и Алжиру. Овај податак је веома важан, јер упућује на то да је он у току тог службовања био изложен утицају (и врло вероватно врбовању) од стране муслиманских и хрватских антисрпских кадрова, под чијом командом је службовао, али и одређених страних служби. У наставку ћемо видети зашто је овај елемент важан.
Његова национална импотенција (и „хируршки“ (партијски) одстрањена српска национална свест), је поред комунистичког фактора била појачана и чињеницом да се Соњин отац оженио хрватицом из околине Задра- која попут већине хрвата није поседовала сличан анационални комунистички комплекс. Дакле, у таквом „мјешовитом“ и комунистички индоктринираном браку, на свет је 1948 дошла назочна другарица Соња Бисерко. Две године касније, родио се и њен (сада већ покојни) брат Жељко, добро познати елемент разних контраверзних гласина. Но ми ћемо се у наставку текста искључиво држати чињеница.
Млађи Жељко и његова сестра Бисерко, су убрзо кренули комунистичким стопама свога оца, и националним стопама своје мајке, те су се као такви, идеолошки и морално политички подобни, и још важније „несрпски дефинисани“- веома лако удомили у елитним савезним органима Титове комунистичке Југославије. Соња добија поверљиви посао у Савезном секретаријату иностраних послова, у кабинету Будимира Лончара- посао који је захтевао морално-политичку подобност (поред анационалног и комунистичког педигреа, захтевао је и чланство у комунистичкој партији). Време у које је назочна Бисерко обављала ову функцију, је било време комунистичког прогона српских родољуба- хапшења Гојка Ђога и прогона Др Шешеља- у коме је нема сумње другарица Бисерко учествовала свим жаром срца свог (антисрпског).
Што се тиче брата Жељка, за њега нема пуно званичних података, осим личних. Гласине које круже, а које могу бити и истините, су да је у току задњег „домовинског рата“ у Хрватској, погинуо на страни усташких ЗЕНГИ, борећи се против срба. Наводно је због тога, назочна Бисерко, развила такву патолошку мржњу против срба, која се граничи са обсесијом. Ту причу нисам успео да потврдим из независних извора, али сам успео да потврдим један део те приче, и такође употпуним Жељкову биографију, из једног веома аутентичног извора. Наиме, на сајту назочне Кандићке и њеног „хуманитарног центра“, је објављен транскрипт са суђења Слободану Милошевићу 10-ог јула 2003. На том суђењу се појављује бивши амбасадор Југославије Едхем Пашић, иначе један од муслиманских десничарских јастребова и „џихадоваца“, који је свој положај искористио за уништавање земље чије је наводне интересе заступао. Овде морам одмах да укажем на чињеницу, да се његово службовање у блискоисточним земљама поклапа са службовањем Соњиног оца, чијег је сина Жељка касније управо и запослило Министарство иностраних послова (гле случајности) у коме је управо „цихадовац“ Пашић био једна од водећих фигура.
Током суђења Милошевићу, Едхем Пашић је испољио веома острашћени антисрпски сентимент, са чијом жестином једино може да се мери „сентимент“ горе споменутих дама сумњивог морала. Овде је кључан податак који је изнео Пашић и то следећим речима: „Мој изузетно драги колега са којим сам радио некад је био господин Жељко Бисерко. Он је прије мене успео да побегне у ту исту Мађарску. Ја не знам, али ваша штампа је писала да је тек након што је побегао у Мађарску извршио самоубиство. И ваши људи који су ме контролисали често су ми знали рећи: „Не смијеш отићи без нашег знања, јер ти се може десити ето и самоубиство“.“ Дакле у овом цитату, Пашић недвосмислено оптужује српски режим за наводно убиство Жељка Бисерка. Тако да је у овом новом контексту, за разумевање Злочина мржње Соње Бисерко према српској нацији, потпуно небитно да ли је њен брат Жељко, погинуо као ЗЕНГА, или је извршио „самоубиство“. У оба случаја, назочна Бисерко налази „кривца“ за смрт свога брата, у српском национу или у самом српском режиму.
ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА МРЖЊЕ НАЗОЧНЕ БИСЕРКО
1998- На симпозијуму „Косово као пример аутономије, у организацији Принцетон Универзитета, у Њу Џерсију, 1 и 2 априла 1998, где је учествовала заједно са шиптарским сепаратистом Ветоном Суроијем (чланом озлоглашене „Билдерберг групе“), Соња Бисерко је изнела следеће антисрпске ставове: Оптужила је Србију да планира да анексира Републику Српску; Да Србија има територијалне претензије према Македонији; Заложила се за оштрије санкције према Србији као и за пленидбу српске државне имовине и валуте на Кипру и у Хонг Конгу; Заједно са Суроијем је захтевала да се за Косово закаже „Нови Дејтон“, како би се Косово издвојило из Србије!
2004- Учествујући у „Асоцијацији Босне и Херцеговине“ у Сарајеву, 5 и 6 маја 2004, назочна Бисерко је истакла следеће: Да све док постоје ентитети (нарочито онај Републике Српске), БиХ ће остати подељена, индиректно се залажући за укидање етничких ентитета (овде је сувишно напоменути да би бројчано слабији српски ентитет у таквој заједници био осуђен на нестанак); Оптужила је Дејтонски споразум као неправичан, који оправдава српски „геноцид“, који се по њеним речима србима „исплатио“; Такође је оптужила Србију да „профитира“ из таквих важећих односа, као „шампион статус квоа“.
2005- Витенберг Универзитет је 2007 објавио есеј под називом „Етничко чишћење и Српска Православна Црква“, у оквиру рубрике Хуманизам и друштво (Волум 31, број 1, Фебруар). Ова институција се, као кључним аргументом у оптуживању СПЦ за учешће у етничком чишћењу, послужила „предавањем“ назочне Бисерко у оквиру Вудроу Вилсон Центра, 2005, следи цитат њеног још једног у низу антисрпских иступања: „Са доласком Милошевића на власт, СПЦ се вратила на јавну сцену са циљем спровођења Српског националног програма. СПЦ је овде одиграла веома важну улогу, потпаљујући српски етнички национализам и хегемонистичке аспирације верничких маса, манипулишући њихова религијска и патриотска осећања…“
2006- Између 8 и 14 маја 2006 је учествовала на Семинару „Ратни злочини, геноцид и успомене“ у организацији хрватске државе, у Дубровнику. Ту је и изјавила следеће: „На Балкану, 10 година после Дејтона, укључујући БиХ „посао“ је обављен до пола; етничке поделе су присутне; неправедно решење је наградило ратне злочине (овде опет упућује на „српске злочине“). У наставку је нагласила да „догађаји у Србији“ упућују да разрешење Југословенског питања није решено, и да је стога веома важно успоставити БиХ као унитарну државу (опет се залаже за уништење Републике Српске)“; Оптужила је међународну заједницу што није искористила „антисрпске пресуде“ у Хагу за укидање Републике Српске; У закључку је нагласила да српска држава сматра Републику Српску својим „ратним пленом“!
2007- Своје иступање на симпозијуму под насловом „Опасности Религијског Национализма“, на Универзитету „Свети Јован“, у Колеџвилу, САД, је искористила за напад на Српску Православну Цркву: Оптужила је СПЦ за стварање „атмосфере нетолеранције“; Да је СПЦ напустила принцип раздвајања цркве и државе, и да је постала гласноговорник „пан-српског уједињења“; Навела је као пример „говора мржње“ говор Амфилохија Радовића, који је приликом сахране Ђинђића спомињао Вожда Карађорђа- овде је важно напоменути да се назочна Бисерко на једном тако стручном међународном симпозијуму послужила фалсификатом, тврдећи да је Карађорђе српски „мученик“ кога су „пре 200 година убили муслимани“- да би наставила да су такви говори званичника СПЦ подстицали србе да иду у ратове почетком 90-их; Горе наведени говор Амфилохија Радовића је искористила као пример „везе између СПЦ и екстремиста“; Али вероватно највише инкриминирајући део њеног антисрпског иступања је било цитирање наводних речи Патријарха Павла: „…свештеник мора да буде и учитељ, али и судија, и такође мора да буде способан да посегне за оружјем да би одбранио себе и своју породицу…“. Мислим да је на ово задње сваки коментар сувишан. Овде је евидентно да се назочна Бисерко у својим иступањима у иностранству служи тешким фалсификатима, који су до сада пролазили некажњено…
2008- У „њеној“ Хелсиншкој повељи (јул-август 2008), назочна Бисерко тврди следеће: „Нажалост, Србија нема међународну политику, увек је имала само ратну, коју и сада по инерцији следи.“!
2011- УНМИКОВ извештај датиран 16 фебруара 2011, се користи ради спровођења властите антисрпске агенде на Косову, јавно изреченом тврдњом назочне Бисерко- „да је Север Косова у рукама радикалних српских елемената…“!
ЗАКЉУЧАК
И док пишем овај закључак, окупира ме вест, да је пре свега неколико дана, приликом сусрета ЕУ парламентараца и „Западног Балкана“, уводну реч имала назочна Бисерко, где је безочно изјавила следеће: „Једна од највећих препрека за битан напредак у региону јесте став Србије према суседима, и посебно стална жеља Србије да има преовлађујући уплив над њима.“- дакле и овакву данашњу, територијално осакаћену и несуверену Србију, која је сведена на голи „нато пашалук“, ова бестидница оптужује за наводни „великосрпски хегемонизам“!
Ипак тешко је схватити овакву „патолошку антисрпску активност“ назочне другарице Бисерко, без разумевања њене „патолошке прохрватске активности“, која је овде надам се успешно документована- Пре напуштања функције хрватског председника, Стипе Месић (онај исти Месић који са функције Председника СФРЈ поносно изјавио како је исту уништио- и који је својевремно по Аустралији певао усташке песме заједно са екстремном хрватском емиграцијом) је уручио Соњи Бисерко орден Кнеза Трпимира с огрлицом Даницом, због изузетних заслуга за хрватску нацију. Том приликом је похвалио њено деловање против „Милошевићевог српског режима“, и нагласио да јој уручује то одликовање због: „…особитог доприноса у борби за људска и грађанска права хрватске мањине у Србији…“!
Иако је лако разумети нечасни карактер ове даме сумњивог морала, нарочито након увида у њен идеолошки и етнички педигре (изложен у уводном делу овог документа), и узимајући у обзир аспект њене породичне трагедије, за коју она недвосмислено оптужује целу српску нацију- Али се она евидентно не зауставља само на оптужбама, већ јавно и беспоштедно напада српске интересе где год стигне, а посебно у иностранству. Ипак је тешко разумети пасивност и толеранцију српске државе у односу на њено очигледно криминално деловање, са становишта говора мржње и отвореног подривања државног поретка, не само Србије, већ и Републике Српске. Чак и ако не постоје довољно убедљиви (што ја верујем да није случај) елементи за кривично процесуирање, или не постоји политичка воља за тако нешто- овој дами сумњивог морала (заједно са још неким другим сподобама…) би морало да буде ускраћено наше национално гостопримство, и иста буде проглашена „персоном нон-гратом“, и бесповратно буде протерана из наше српске државе. Не сумњам да би у „лијепој њиховој“ (чију домовницу и пасош већ поседује по неким индицијама) била прихваћена као велики „хрватски домољуб“.
Толерисање- не само њеног антисрпског деловања и њеног присуства на територији наше српске државе, већ и њеног недавно обелодањеног скандалозног учешћа у „раду“ државних органа заједно са још „назочнијом“ Наташом Кандић, где наводно представљају интересе српског народа на Косову (оног истог кога назочна Бисерко у извештају УНМИК-а назива радикалним српским националистима), за које је чак, да зло буде веће, и плаћена новцем српских порезника, од којих су већина ових дана доведени на ивицу голог опстанка, од стране некомпетентног и однарођеног српског режима- јесте отворени шамар у лице целој српској нацији, а посебно невиним жртвама НАТО рата против наше отаџбине 1999, за чије се бомбардовање назочна другарица Бисерко својевремено отворено и јавно залагала!
Референце:
uvodnik
(Pr)osudite sami
Elitno ispišavanje
Milovan Brkić
Kada je početkom devedesetih bilo izvesno da će se Srbija suočiti sa ratom, a Jugoslavija raspasti, prijatelj Bora Bosanac, uman čovek, tvrdio mi je da će Srbija preživeti svaki rat, ali da će izgubiti svaku bitku sa svojom intelektualnom elitom. Niko Srbiju, govorio mi je Bora, ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.
Kada je već bilo izvesno da će Srbija, tek izašla iz Balkanskih ratova, ponovo biti napadnuta, socijaldemokrata Dimitrije Tucović, sa svojim pristašama, glasao je u Skupštini protiv ratnog kredita. Tucović je napisao čuvenu knjigu Srbija i Arbanija, u kojoj je najtežim rečima opisao navodnu tiraniju Arbanasa od strane Srba.
Kada je 1903. godine Lav Trocki došao u Beograd, kao dopisnik moskovskih novina, on je u svojim tekstovima žestoko kritikovao Otomansku imperiju, i njeno prisustvo na Balkanu. Družeći se sa srpskom intelektualnom elitom, Trocki je brzo promenio mišljenje i počeo da žestoko, u svojim izveštajima, optužuje srpske vlasti za teror nad Turcima!
Tipovi poput Dimitrija Tucovića, Triše Kaclerovića i druge gospode, koji su mrzeli dinastiju, da bi joj naudili, opanjkavali su svoju državu.
Knjiga Dimitrija Tucovića poslužila je potom ''kao osnov za razumevanje položaja Albanaca pod srpskom okupacijom'', pa nakon skoro sto godina, još uvek služi kao dokaz da Srbija nema pravo na Kosovo.
Srpski pisci, glumci, muzičari, akademici, koji su slavu stekli u Srbiji, već dve decenije Srbiju svetu predstavljaju kao zemlju mraka i straha, a narod kao hordu ubica i koljača.
Dok se šetaju Evropom i Amerikom, čija istorija je puna zla, ubijanja, klanja, fašizma, naši intelektualci svoju zemlju predstavljaju kao bastion mraka. Samo zato da bi im neki gospodin u Parizu, Londonu, ili Berlinu klimnuo glavom, ili ih potapšao po ramenu, naši intelektualci spremni su da se ispišaju po našoj istoriji, tradiciji, kulturi, spremni su da nas opišu kao nepopravljive ludake i zločince.
Mazohizam srpske kulturne elite je nesaglediv. Na državnim i privatnim televizijama, u novinama, po Srbiji, na sva usta, ovaj narod pljuju poluintelekti poput Nataše Kandić, Sonje Biserko, razne vođe gej i lezbo udruženja, samoproglašeni lideri nevladinih organizacija, koji javno proglašavaju oficire i policajce, učesnike u odbrani od NATO agresije kao ratne zločince, pa im čak i javno presuđuju.
Niko od intelektualaca u Srbiji, koji nije ophrvan mržnjom prema svojoj državi i narodu, ne može da se pojavi na RTS-u, kući u kojoj su vedete lezbejka i polupismena Olivera Kovačević, ili isto tako primitivna Olivera Jovićević i drugi skotovi koji su poslušnici Aleksandra Tijanića, koji se, takođe, ispišavao u hrvatskim medijima po srpskoj politici, da bi potom postao sluga svih njenih potonjih režima.
Na srpskim televizijama i radio stanicama domaća muzika je zastupljena samo sa jednom trećinom! Manje je zastupljena od muzike naših suseda, sa kojima smo do pre 18 godina živeli u zajedničkoj državi. Sve što je domaće, za srpsku intelektualnu elitu je gadno i odvratno... da li je to moguće u Francuskoj, Nemačkoj, ili, recimo, u Hrvatskoj?
www.milovanbrkic.com
|
Selo Sirogojno simbol je etno turizma. Početkom osamdesetih godina prošlog veka, stručnjaci su na zlatiborskim brdima sakupili stare drvene kuće i druge
autentične objekte narodnog graditeljstva dinarskog kraja, doneli ovde i stvorili kompletno staro selo iz XIX veka.Popularnost Sirogojna za vrlo kratko vreme prestigao je Drvengrad – hotel Emira Kusturice koji se sastoji od četrdesetak starih drvenih objekata opremljenih iznutra i za najzahtevnije goste. Između Užica i Požege smestio se etno park Terzića avlija u selu Zlakusi ispod Potpećke pećine. Prizori davne prošlosti čuvaju se i u etno selu Štitkovu u novovaroškom kraju, gde vreme kao da je stalo. Sačuvane kuće od kamena i drveta su s kraja 19. veka.
